Аутор Виктор Гросман, Берлински билтен бр. 202, 14. јун 2022.
Плима јавног мњења у Немачкој је надмоћна – и променљива – као и другде: „Зауставите руску инвазију!“ – „Одбраните Украјину!“ – „Пошаљи новац“ – „Још, већег, далекосежног оружја!“- „Порази Русију!“ Одржавање ове плиме је свеобухватна медијска кампања. Ниједан политичар није изузет; чак су и председник Франк-Валтер Штајнмајер и бивша канцеларка Ангела Меркел под притиском да пронађу изговоре за давно прошле напоре да се постигне детант и смањи конфронтација са Русијом, која се сада проглашава „смирењем“. (Штајнмајер се ужасно извинио, Меркелова тврдоглаво одбија да то учини.) А позиви да се одбрани Украјина се шири: сада нам је речено да бранимо наша „демократска правила реда“ у новом крсташком рату.
Свака епоха је имала свој позив да се бори са силама зла. Некада је то био анархизам, па бољшевизам, комунизам. Након што су те претње поражене биле су потребне нове; 2001. то је био тероризам. Пошто тај застрашујући израз еродира, замењује га ауторитаризам. Гаргојл који гледа у нас са насловница часописа – након што су Стаљин, Мао и Фидел умрли, а Садам Хусеин, Осама бин Ладен, Гадафи елиминисани – сада је намргођени Путин. А са њим и Русија, која мора бити изопћена, санкционисана, разбијена, изгладњена и, изнад свега, поражена. Још нисам чуо директну употребу речи „бомбардовано“, али оружје је спремно, са 800 милијарди долара које се годишње потроше у САД, што је отприлике тринаест пута више од војног буџета Русије, не рачунајући остала у НАТО. У Немачкој је, поред већ огромних војних издатака, додат посебан фонд од 100 милијарди евра, након што је добила потребну 2/3 парламентарну већину да би се поништила уставна ограничења. Његова употреба је ограничена на јачање и модернизацију Бундесвера, за авионе Ф-35, способне да баце атомске бомбе на Москву у рекордном року, за ратне бродове који могу да слете на било коју обалу, за најновије моделе, најсмртоносније тенкове.
Све ово је „за постизање сигурности“. Немачке границе нису нигде угрожене, али инвазија Украјине, како се каже, доказује Путинове планове да поврати подручје СССР-а или царског царства. Па ко зна? А сваки позив на разум, да се тражи примирје и преговори уместо захтева да се порази и „упропасти“ Русија, свргне Путина и да му се суди, осуђује се као умирење, уз алузије на Минхенски споразум из 1938. када су Невил Чемберлен и Француз премијер Даладиер је распродао Чехословачку.
Видим и паралеле, али веома различите. Главни Хитлеров циљ, прокламован у његовом Антикоминтерновом пакту са Италијом и Јапаном, био је да изврши инвазију и уништи СССР, приграби богатство његовог џиновског пространства и приближи се хегемонији, са Јапаном, у целој Евроазији.
Како је „Запад“ гледао на такве планове? На тајном састанку 19. новембра 1937, лорд Халифакс, британски представник, честитао је Хитлеру „што је Фирер не само постигао велике ствари у Немачкој, већ да је уништавањем комунизма у својој земљи блокирао његов пут у Европу и да је стога Немачка се с правом може сматрати бедемом против бољшевизма“.
Запад, иако сам по себи није фашистички, дивио се Хитлеровој мржњи према СССР-у и надао се да би могао да га нападне и уништи, елиминишући тако сваку гадну социјалистичку претњу. То је демонстрирао подржавајући Хитлера, Мусолинија и Франка у Шпанији, изговарајући једва шапат неодобравања нацистичког преузимања Аустрије, пристајајући на жртву Чехословачке која је Немачку довела до руске границе, и одбијајући позиве совјетског министра иностраних послова Литвинова у Лига народа за „колективну безбедност“ против немачке експанзије. Литвиновљеве наде у јединство против фашизма су нестале са брзим признавањем Франкове победе од стране Запада 1. априла 1939. У року од недељу дана Стаљин је извукао консеквентан закључак, збацио Литвинова и натерао свог наследника Молотова да склопи договор са Немачком.
Како је Литвинов прокоментарисао: британски и француски лидери „... учинили су све што су могли да подстакну Хитлерову Немачку против Совјетског Савеза тајним договорима и провокативним потезима... Совјетска влада, како би избегла оружани сукоб са Немачком у неповољним околностима и у окружењу потпуне изолације, био приморан да направи тежак избор и закључи уговор о ненападању са Немачком.
Две године које је добила омогућиле су Црвеној армији ослобађање Берлина, али тек након смрти преко 50 милиона људи, од којих је око 27 милиона совјетских грађана. Догађаји након што је Запад одбацио Литвиновљеву „колективну безбедност” били су крвави и разорни. Као и догађаји из 2022. Наравно, свет је веома различит и ни НАТО, ни Путин ни Украјина нису нацистичка Немачка. Али зар није била политика САД да гурају свој НАТО све ближе и ближе Русији, војно изграђујући своје суседе, уз годишње претње граничним маневрима, организујући провокације попут пуча против изабраног украјинског председника 2014. јер је желео трговину и са Русијом и са Западом ? Није ли покушавала да потпуно окружи Русију, да је ослаби економски, у циљу коначног циља „промене режима“ са пијуном попут Јељцина који обезбеђује потпуни приступ гигантском региону и рампу за напад на последњу велику баријеру светској хегемонији , Кина? Зар садашња политика САД (дакле НАТО-а) не подсећа на притиске на исток из прошлости – назване „кордон санитаире“, „ограничавање“ или „повлачење“?
Тај ружни Стаљинов споразум са Хитлером био је неопходан због надмоћне егзистенцијалне претње. Да ли је Путин слично гледао на садашњу сцену? Не можемо рећи. Наравно, видео је како се Украјина стално наоружава противтенковским пројектилима Јавелин, модерном артиљеријом, дроном и хаубицама које испаљују смртоносне екскалибурске гранате „са врхунском прецизношћу“. Он је сасвим сигурно знао за смртоносне, заједничке америчко-украјинске „биолошке истраживачке установе“, као што је признала државни подсекретар Викторија Нуланд (исти званичник који је руководио пучем 2014. у Кијеву). И не треба само да нагађамо које би кораке Вашингтон предузео ако би Кина извела тешко наоружане маневре у Тихуани или Доњој Калифорнији; можемо потражити инвазију у Заливу свиња или нападе на Гватемалу, Гренаду, Панаму, Доминиканску Републику, да не помињемо Кореју, Вијетнам, Ирак, Либију, Авганистан, који су сви далеко од Вашингтона или Њујорка. Срећом, број живота и штете у Украјини у неким од тих инвазија није се приближио томе. Од горуће нужде данас; тим бројевима се никада не сме прићи!
Али чак и најважнија поређења са прошлим или садашњим опасностима не могу умањити удео Путинове владе у кривици за садашњи ужас! Нити могу да превазиђу забринутост да Путин заиста сања о цару Петру, о Великој Русији, ускраћујући украјинска права на независност и суверенитет. Нити оптужбе за нацистичку владавину не оправдавају кршење међународног права, уништавање толиких градова, градова и породица, упркос веома стварном култу Бандере и снази азовских насилника. Више је него вероватно да је планиран масовни напад на републике Донбаса који говоре руски и да је Путин предузео кораке да то спречи. Али да ли је инвазија једини метод превенције? Не могу да кажем.
Много тога не знамо. Али може постојати само један одговор на тренутну ескалацију, са растућом америчком ратоборношћу везаном за изборе, све снажнијим оружјем које ће коштати све више живота, углавном украјинских – и сталном претњом атомског рата. Одговор мора бити притисак на Бајдена и Џонсона, Бербока и Шолца да подрже преговоре и мир. Колико год такав одговор био тежак, мислим да мора бити на врху дневног реда, широм света, сваког прогресивног! А то такође значи поздравити сличне закључке од стране веома мешане публике, укључујући Ердогана у Турској, Папу у Риму, храбре лутеранске вође у Немачкој, па чак и оног старог ратног сокола Кисинџера.
Позив на мир чује се и из унутрашњости Русије, упркос покушајима да се она ућутка. Надам се да ће уродити плодом – али не за оне Русе који жуде за победом НАТО-а – и још једном преузимањем власти!
У Немачкој су се слаби покушаји да се избегне тотална конфронтација и да се ради на миру чули од канцелара Олафа Шолца, социјалдемократе, који се усудио да накратко погледа у будућност, када би Европа лишена руске компоненте, која је непроменљиво окренута против ње, требало да буде незамислива . Али стидљиве речи у том правцу убрзо су одбацили његови коалициони партнери: десничарске Слободне демократе, спремне да потроше милијарде на рат и оружје, али не опорезујући милијардере још један евро, и Зелени, некада виђени као прогресивни, сада прозвани „ Маслинасто-зелени“, са министарком спољних послова Аналеном Бербок најгласнијом у халапљивом чопору, надмашујући чак и шефицу Комисије Европске уније Урсулу фон дер Лајен. Шолц зна да би отпор било ком од партнера могао потопити његов коалициони брод и окончати његово капетанско место. Обојица (и његова сопствена странка) су се радо придружили многим коалицијама на државном нивоу са десничарским демохришћанима и могли би то поново покушати на националном нивоу. Његов страх од њиховог дезертерства могао би да објасни његову гласну подршку пакету од 100 милијарди евра за војску. Али тренд је снажан широм Европе, као што се види у напорима Шведске и Финске да разбију дугогодишњу традицију и поднесу захтев за улазак у НАТО. Ратоборни „атлантисти“ искористили су рат у Украјини да удовоље Пентагону и Рејтеонима и поразе прагматичне, пословно настројене заговорнике трговине и приближавања Русији и Кини.
Олаф Шолц сада планира да заборави претходне увреде из Кијева и да га посети, заједно са Емануелом Макроном и италијанским премијером Мариом Драгијем, који су до сада донекле оклевали, али сви у страху од медијских оптужби да су увреде, тројка ће благонаклоно слушати Зеленског. упорни захтеви за тешким наоружањем. Они ће несумњиво бити поштеђени неугодних сусрета са нацистичким заставама, обележјима и тетоважама батаљона Азов или посета огромним статуама Бандере.
Шолц је већ био у првој државној посети Виљнусу, где је уверавао шефове држава Литваније, Летоније и Естоније да Немачка мисли на њих и да ће послати још трупа у њихове земље, близу руског Санкт Петербурга и Калињинграда. Нигде се није помињало Хитлерово коришћење ове балтичке области приликом напада на СССР 1941. године и смртоносне опсаде Лењинграда две и по године, нити жељног учешћа балтичких добровољаца у СС јединицама које су се бориле за Хитлера. Током посете није одржан ниједан од традиционалних маршева ветерана и присталица СС-а под заштитом полиције; њихов тренутни акценат је прешао на подршку Украјини.
Док су западни ветрови дували јаче, делом из симпатија и солидарности, делом укаљани мирисом национализма и мржње, где је у Немачкој ДИЕ ЛИНКЕ, левица, партија која се традиционално залаже за мир и против трке у наоружању? Тужно речено, боље је не питати!
Након катастрофалних резултата на националним изборима прошлог септембра, где је пао на 4.9%, у односу на 9.9% у 2017. и само се угурао у Бундестаг захваљујући правилу по којем, ако су три или више делегата директно бирани од стране њихових округа, ступила на снагу пропорционална заступљеност (ПР). Само три су победиле, две у Берлину, једна у Лајпцигу, па је странка остала у Бундестагу, али више не највећа опозициона странка са 69 мандата, већ као најслабија, пала на 39. Драстичне промене су биле више него хитне! Али нису направљени, а на три државна избора левица је поново катастрофално изгубила.
Упркос учешћу у четири државне коалиције, у Берлину, Бремену, Мекленбург-Западној Померанији и Тирингији, даље постојање странке било је јасно угрожено. Тежак ударац је задесио у априлу, када је „реформистички“ копредседавајући Сусанне Хенниг-Веллсов дала оставку, због своје „личне ситуације“ као мајке, али уз прикривени напад на њену милитантнију копредседавајућу, Јанине Висслер, на основу гадно искривљен чланак у лукавом часопису Дер Спиегел, увек непријатељу Дие Линкеа, који је лажно писао о Вислеровој како прикрива случај мизогиније свог бившег партнера. Готово сигурно у савезу са својим уобичајеним њушкарима и манипулаторима иза кулиса, писао је о лошем поступању Дие Линкеа са „сексизмом“.
Због оставке копредседавајућег, бројних изборних пораза и оптужби за сексизам (иако Дие Линке има женску већину у делегацији Бундестага и у државним парламентима), одлучено је да се изабере потпуно ново руководство странке. конгресу у Ерфурту 24-26. Пркосећи неправедним медијским нападима, Јанис Висснер ће се поново кандидовати за највишу функцију. С обзиром на то да је она левичарска Западна Немица, вероватни копредседавајући би могао бити реформистички настројен Источни Немац.
Али странка је оштро подељена. „Реформатори“, који су своју катастрофалну прошлогодишњу кампању засновали на нади да ће се придружити националној коалицији са Зеленима и социјалдемократама, морали су (за сада) да сахране овај сан. Чак и да је изводљиво, партија би морала да напусти супротстављање НАТО-у и распоређивање немачких трупа у страним ратовима и окупацијама, као у Авганистану и Малију, и отпор великим плановима за наоружање или слање тешког наоружања у Украјину. „Лево крило“ Дие Линкеа инсистира на томе да би то значило одустајање од своје позиције усамљене партије мира, чиме би постало ирелевантно: благо левичарски социјалдемократски сектор естаблишмента, заборављајући своју опозицију капиталистичком систему и његовом моћном милијардери моћници!
Оваква основна питања ће вероватно бити у центру дебате у Ерфурту крајем месеца – иу избору копредседавајућих и на свим другим позицијама. Хоће ли странка изабрати страну? Хоће ли наћи неки компромис? Може ли се поделити, формирајући два слаба дела, остављајући мировну позицију неизреченом у Бундестагу и медијима? За две недеље би требало да знамо
+++++++++++
Упркос тренутној катастрофи, четрдесетак људи, такође, призивају прошлост. састали код малог квадратног споменика у берлинском парку Лустгартен у знак сећања на трагични неуспех.
У мају 1942. нацистичка ратна машина, после свих својих победа у Блицкригу и раних успеха у нападу на СССР, почела је да гризе гранит. Неочекивани преокрети и велики губици довели су до пада морала, па је велика, мултимедијална изложба, саркастично названа „Совјетски рај“, постављена како би се приказао пусти, сиромашни Совјет који су уништавали – и повратио ентузијазам за „наше момке у униформама“.
Две подземне групе, млади комунисти, одлучили су да запале изложбу. Пет из једне групе, седам из друге, јеврејске групе, строго ограничене, али још не погођене депортацијама, предводио је Херберт Баум, 29, веома талентован за спорт, музику и подршку марксистичким идејама – и веома вољен од стране сви они.
Али на одређени датум, 18. маја 1942. године, запаљиви материјал који се излучује око изложбе није успео да се запали; завера је откривена и скоро сви чланови обе групе су ухваћени, мучени и послани на гиљотину. Баум је пронађен обешен у својој ћелији. Мали споменик у источном Берлину подигнут је 1981. године и тек незнатно измењен након уједињења, делимично прикривајући референце на СССР.
Осмог маја, како би обележили годишњицу велике победе, стотине Берлинчана наставили су традиционалну годишњу посету Совјетском меморијалном споменику у Трептову, једном од три у Берлину, са статуом војника Црвене армије који заштитнички држи мало дете у једном руком, другом мач, разбијајући кукасти крст пред његовим ногама. Дугачак зелени травњак испод статуе садржи посмртне остатке 8 војника који су, након четири страшне ратне године, погинули у последњој жестокој борби за пораз Хитлеровог фашизма.
++++++++
1. Додатне белешке: Елон Муск је започео производњу својих електричних аутомобила у гигафабричком комплексу у претходно шумовитом подручју југоисточно од Берлина, који ће бити његова највећа фабрика у Европи.
2. Пошто цене овде такође расту, стално се расправља о разним шемама, било да би се ублажила беда или отупила растућа милитантност, што се сада види у штрајковима медицинских сестара, службеника у авиону, болничког особља и других, са захтевима до 8% повишица.
3. У необичном експерименту, једна карта од 9 евра у јуну, јулу и августу ће омогућити бесплатан превоз по месец дана на свим путовањима подземном железницом, лифтом, трамвајем, аутобусом и железницом, осим само на модерним међународним рутама. Од почетка су возови до плажа Балтичког и Северног мора били закрчени.
