Конгресменка Тулси Габард са Хаваја у три мандата, чланица одбора оружаних снага и одбора за спољне послове, је предложио закон који би забранио било какву помоћ САД терористичким организацијама у Сирији, као и било којој организацији која директно са њима ради. Једнако важно, то би забранило војну продају САД и друге облике војне сарадње са другим земљама које обезбеђују оружје или финансирају те терористе и њихове сараднике.

Габбард'с „Закон о заустављању наоружавања терориста“ оспорава по први пут у Конгресу америчку политику према сукобу у сиријском грађанском рату који је одавно требало да изазове узбуну: 2012-13. Обамина администрација је помогла својим сунитским савезницима Турској, Саудијској Арабији и Катару да доставе оружје Сирији и несиријске оружане групе да приморају председника Башара ел Асада са власти. А 2013. године администрација је почела да снабдева оружјем оно што је ЦИА оценила као „релативно умерене“ анти-Асадове групе – што значи да су укључивале различите степене исламског екстремизма.

Та политика, која је наводно имала за циљ да помогне да се Асадов режим замени демократскијом алтернативом, заправо је помогла у изградњи сиријске франшизе Ал Каиде Ал Нусра фронт у доминантну претњу Асаду.

Присталице ове политике снабдевања оружјем сматрају да је то неопходно као отпор иранском утицају у Сирији. Али тај аргумент заобилази право питање које је покренула историја политике.  Политика Обамине администрације у Сирији ефективно продао амерички интерес који је требало да буде камен темељац „Глобалног рата против тероризма“ — искорењивања Ал Каиде и њених терористичких огранака. Уместо тога, Сједињене Државе су подредиле тај амерички интерес у борби против тероризма интересима својих сунитских савезника. На тај начин помогао је стварању нове терористичке претње у срцу Блиског истока.

Политика наоружавања војних група посвећених рушењу владе председника Башара ел Асада почела је у септембру 2011, када су председника Барака Обаму притиснули његови сунитски савезници — Турска, Саудијска Арабија и Катар — да испоручи тешко наоружање војној опозицији Асаду. били су одлучни да оснују. Турска и заливски режими су желели да Сједињене Државе обезбеде противтенковско и противваздушно оружје побуњеницима, према бившем званичнику Обамине администрације укључени у питања Блиског истока.

Обама је одбио да пружи оружје опозицији, али је пристао да пружи тајну америчку логистичку помоћ ин спровођење кампање војне помоћи наоружавању опозиционих група. Умешаност ЦИА у наоружавање анти-Асадових снага почела је организовањем испоруке оружја из залиха Гадафијевог режима који су били ускладиштени у Бенгазију. Фирме под контролом ЦИА-е отпремиле су оружје из војне луке Бенгази у две мале луке у Сирији користећи бивше америчко војно особље за управљање логистиком, као истраживачки извештач Си Херсх детаљно из 2014. Средства за програм су углавном долазили од Саудијаца.

Декласификовани извештај обавештајне агенције одбране из октобра 2012 открио је да је пошиљка крајем августа 2012. укључивала 500 снајперских пушака, 100 РПГ (ракетних бацача) заједно са 300 РПГ метака и 400 хаубица. Свака пошиљка оружја обухватала је чак десет контејнера за транспорт, наводи се, од којих је сваки имао око 48,000 фунти терета. То сугерише укупан носивост до 250 тона оружја по пошиљци. Чак и да је ЦИА организовала само једну пошиљку месечно, пошиљке оружја би укупно износиле 2,750 тона оружја које је коначно требало за Сирију од октобра 2011. до августа 2012. Вероватније је да је то вишеструко од те цифре.

ЦИА-ине тајне испоруке оружја из Либије нагло су заустављене у септембру 2012. године када су либијски милитанти напали и запалили анекс амбасаде у Бенгазију који је коришћен за подршку операцији. До тада се, међутим, отварао много већи канал за наоружавање антивладиних снага. ЦИА је повезала Саудијце са високим хрватским званичником који је понудио да прода велике количине оружја преостале из балканских ратова 1990-их. И ЦИА помогао им у куповини оружја од трговаца оружјем и влада у неколико других земаља бившег совјетског блока.

Уз наоружање које је набављено и из програма ЦИА у Либији и од Хрвата, Саудијци и Катари драматично су повећали број летова војних теретних авиона за Турску у децембру 2012. и наставили тим интензивним темпом у наредна два и по месеца. Тхе Њујорк тајмс пријавио укупно 160 таквих летова до средине марта 2013. Најчешћи теретни авион који се користи у Заливу, Иљушин ИЛ-76, може да превезе око 50 тона терета на лету, што би указивало на то да се чак 8,000 тона оружја прелило преко турске границе у Сирију само крајем 2012. и 2013. године.

Звао је један амерички званичник нови ниво испоруке оружја сиријским побуњеницима представља „катаракту оружја“. И једногодишњу истрагу Балканске истраживачке мреже и Пројекта за извештавање о организованом криминалу и корупцији открили су да Саудијци намеравају да изграде моћну конвенционалну војску у Сирији. „Сертификат о крајњој употреби“ за оружје купљено од компаније за производњу оружја у Београду, Србија, у мају 2013. обухвата 500 ракетних бацача ПГ-7ВР совјетског дизајна који могу да пробију чак и тешко оклопљене тенкове, заједно са два милиона метака; 50 лансера противтенковских ракета Конкурс и 500 пројектила, 50 противавионских топова постављених на оклопна возила, 10,000 метака за ракетне бацаче ОГ-7 који могу да пробију тешки оклоп; четири вишецевна ракетна бацача БМ-21 ГРАД на камионима, од којих сваки испаљује 40 ракета истовремено са дометом од 12 до 19 миља, заједно са 20,000 ракета ГРАД.

Документ крајњег корисника за још једну саудијску наредбу из исте српске компаније навела је 300 тенкова, 2,000 РПГ лансера и 16,500 других ракетних бацача, милион метака за противавионске топове ЗУ-23-2 и 315 милиона метака за разне друге топове.

Те две куповине су биле само делић укупног оружја које су Саудијци добили у наредних неколико година од осам балканских нација. Истражитељи су открили да су Саудијци 2015. године склопили своје највеће уговоре о наоружању са државама бившег совјетског блока и да је то оружје укључивало многе које је управо сишло са фабричких производних линија. Штавише, скоро 40 одсто наоружања које су Саудијци купили од тих земаља још увек није било испоручено до почетка 2017. Дакле, Саудијци су већ уговорили довољно наоружања да одрже конвенционални рат великих размера у Сирији још неколико година.

Међутим, далеко најзначајнија појединачна куповина оружја Саудијске Арабије није била са Балкана, већ из Сједињених Држава. Био је децембар 2013 Америчка продаја 15,000 противтенковских пројектила ТОВ Саудијцима по цени од око милијарду долара — резултат Обамине одлуке раније те године да поништи своју забрану смртоносне помоћи оружаним групама против Асада. Штавише, Саудијци су се сложили да ће те противтенковске ракете бити подељене сиријским групама само према америчком нахођењу. Ракете ТОВ су почеле да стижу у Сирију 1. године и убрзо су стизале велики утицај на војни баланс.

Ова поплава оружја у Сирију, заједно са уласком 20,000 страних бораца у земљу – првенствено преко Турске – у великој мери је дефинисала природу сукоба. Ово наоружање помогло је да сиријска франшиза Ал Каиде, Ал Нусра Фронт (сада преименована у Тахрир ал-Схам или Организација за ослобођење Леванта) и њени блиски савезници постану далеко најмоћније анти-Асадове снаге у Сирији—и довео до Исламске државе.

Крајем 2012. америчким званичницима је постало јасно да је највећи део оружја које је почело да пристиже у Сирију почетком године одлазило на брзо растуће присуство Ал Каиде у земљи. У октобру 2012, САД званичници су признали незванично по први пут да се Њујорк тајмс да је „већина“ оружја које је током претходне године испоручено наоружаним опозиционим групама у Сирији уз логистичку помоћ САД-а отишла „тврдолинијским исламским џихадистима“ – очигледно мислећи на сиријску франшизу Ал Каиде, Ал Нусра.

Фронт Ал Нусра и његови савезници постали су главни примаоци оружја јер су Саудијци, Турци и Катари желели да оружје иде војним јединицама које су биле најуспешније у нападима на владине циљеве. А до лета 2012, Ал Нусра Фронт, подржан хиљадама страних џихадиста који су се уливали у земљу преко турске границе, већ је био преузима вођство у нападима о сиријској влади у координацији са бригадама „Слободне сиријске армије“.

У новембру и децембру 2012, Ал Нусра Фронт је почео да успоставља формалне „заједничке оперативне собе“ са онима који себе називају „Слободна сиријска армија“ на неколико фронтова, као што Чарлс Листер бележи у својој књизи Сиријски џихад. Један такав командант кога је Вашингтон фаворизовао био је пуковник Абдул Џабар ал-Окаиди, бивши официр сиријске војске који је био на челу нечега што се зове Револуционарни војни савет Алепа. Амбасадор Роберт Форд, који је остао на тој функцији и након што је повучен из Сирије, јавно посетио Окаиди маја 2013. да изрази подршку САД њему и ФСА.

Али Окаиди и његове трупе били су млађи партнери у коалицији у Алепу у којој је ал Нусра била далеко најјачи елемент. Та реалност је јасна огледа се у видео снимку у којој Окаиди описује своје добре односе са званичницима „Исламске државе“ и приказан је како се придружује главном команданту џихадиста у региону Алепа који прославља заузимање ваздушне базе сиријске владе Менаг у септембру 2013.

До почетка 2013, заправо, „Слободна сиријска армија“, која никада није била војна организација са било каквим трупама, престала је да има стварни значај у сукобу у Сирији. Нове анти-Асадове оружане групе престале су да користе име чак и као „бренд“ да се идентификују, као водећи специјалиста за уочен сукоб.

Дакле, када је оружје из Турске стигло на разна бојишта, све неџихадистичке групе су схватиле да ће оно бити подељено са Ал Нусра фронтом и његовим блиским савезницима. Извештај Меклачија почетком 2013, у граду на северу централне Сирије, показао је како војни аранжмани између ал Нусре и оних бригада које себе називају „Слободна сиријска армија“ регулишу дистрибуцију оружја. Једна од тих јединица, Бригада победе, учествовала је у „заједничкој операционој соби“ са најважнијим војним савезником Ал Каиде, Ахрар ал Шамом, у успешном нападу на стратешки град неколико недеља раније. Новинар који је посетио је посматрао како та бригада и Ахрар ал Шам показују ново софистицирано оружје које је укључивало руске ракетне противтенковске гранате РПГ27 са рамена и бацаче граната РГ6.

На питање да ли је Бригада победе поделила своје ново оружје са Ахрар ал Шамом, портпарол потоњег је одговорио: „Наравно да деле оружје са нама. Боримо се заједно.”

Турска и Катар су свесно изабрали Ал Каиду и њеног најближег савезника, Ахрар ал Шам, као примаоце система наоружања. Крајем 2013. и почетком 2014. турска полиција пресрела је неколико камиона оружја за провинцију Хатај, јужно од турске границе. Имали су турско обавештајно особље на броду, према каснијем сведочењу турске полиције. Покрајину је контролисао Ахрар ал Шам. У ствари, Турска је убрзо почела да третира Ахрар ал Шам као свог примарног клијента у Сирији Фаисал Итани, виши сарадник у Центру Рафик Харири Атлантског савета за Блиски исток.

Катарски обавештајни оперативац који је био умешан у испоруку оружја екстремистичким групама у Либији био је кључна фигура у усмеравању тока оружја из Турске у Сирију. Арапски обавештајни извор упознат са разговорима међу спољним добављачима у близини сиријске границе у Турској током тих година рекао је за Васхингтон Пост'с Давид Игнатиус да када је један од учесника упозорио да спољне силе граде џихадисте док неисламистичке групе нестају, катарски оперативац је одговорио: „Послаћу оружје Ал Каиди ако ће то помоћи.

Према речима а блискоисточни дипломатски извор. Обамина администрација Особље Савета за националну безбедност предложено 2013 да Сједињене Државе сигнализирају незадовољство САД Катаром због његовог наоружавања екстремиста у Сирији и Либији повлачењем ескадриле борбених авиона из америчке ваздушне базе у ал-Удеиду у Катару. Пентагон је, међутим, ставио вето на тај благи облик притиска да заштити свој приступ својој бази у Катару.

Сам председник Обама суочио се са премијером Реџепом Тајипом Ердоганом због подршке његове владе џихадистима на приватној вечери у Белој кући у мају 2013, како је испричао Херш. „Знамо шта радите са радикалима у Сирији“, цитира он како је Обама рекао Ердогану.

Администрација се јавно осврнула на сарадњу Турске са Ал Нусром, међутим, тек краткотрајно крајем 2014. Убрзо након одласка из Анкаре, Францис Рицциардоне, амерички амбасадор у Турској од 2011. до средине 2014. године, Рекао Даили Телеграпх  Лондона да је Турска „радила са групама, искрено, неко време, укључујући ал Нусру“.

Најближе јавном укору својих савезника због наоружавања терориста у Сирији Вашингтон је дошао када је потпредседник Џо Бајден критиковао њихову улогу у октобру 2014. У импровизованим напоменама на Кенеди школи Универзитета Харвард, Бајден се жалио да су „наш највећи проблем наши савезници“. Снаге које су снабдевали оружјем, рекао је, су „Ал Нусра и Ал Каида и екстремистички елементи џихадиста који долазе из других делова света“.

Бајден брзо извинио за опаске, објашњавајући да није мислио да су амерички савезници намерно помогли џихадистима. Али амбасадор Форд је потврдио своју жалбу, прича за ББЦ, „Тачно је оно што је Бајден рекао о савезницима који погоршавају проблем екстремизма.

Обама је у јуну 2013 одобрен прва директна америчка смртоносна војна помоћ побуњеничким бригадама коју је провела ЦИА. До пролећа 2014, америчке противтенковске ракете БГМ-71Е од 15,000 пребачене су Саудијцима почео да се појављује у рукама одабраних анти-Асадових група. Али ЦИА је поставила услов да група која их је примила неће сарађивати са фронтом ал Нусра или његовим савезницима.

Тај услов је подразумевао да Вашингтон снабдева војне групе које су биле довољно јаке да одрже своју независност од фронта ал Нусра. Али све групе на ЦИА-иној листи проверених „релативно умерених“ наоружаних група биле су веома рањиве на преузимање власти од стране огранка Ал Каиде. У новембру 2014, трупе фронта Ал Нусра су узастопно напале две најјаче оружане групе које подржава ЦИА, Харакат Хазм и Сиријски револуционарни фронт и заплениле њихово тешко наоружање, укључујући и ТОВ противтенковске ракете и ракете ГРАД.

Почетком марта 2015, огранак Харакат Хазм Алеп се распустио, а фронт ал Нусра је одмах показао фотографије ТОВ пројектила и друге опреме коју су заузели са њега. А у марту 2016. трупе фронта Ал Нусра напали штаб 13. дивизије у северозападној провинцији Идлиб и запленила све њене ракете ТОВ. Касније тог месеца, Ал Нусра Фронт објавио видео својих трупа користећи ТОВ ракете које је заробио.

Али то није био једини начин да Ал Нусра Фронт има користи од ЦИА-е. Заједно са својим блиским савезником Ахрар ал Схамом, терористичком организацијом почео планирање за кампању преузимања потпуне контроле над провинцијом Идлиб у зиму 2014-15. Напуштајући свако претварање да се дистанцира од Ал Каиде, Турска, Саудијска Арабија и Катар радили су са Ал Нусром на стварању нове војне формације за Идлиб под називом „Војска освајања“, коју чине огранак Ал Каиде и њени најближи савезници. Саудијска Арабија и Катар обезбедио више оружја за поход, док Турска олакшао њихов пролаз. Дана 28. марта, само четири дана након покретања кампање, Освајачка војска је успешно преузела контролу над градом Идлиб.

Неџихадистичке наоружане групе које су добијале напредно оружје од помоћи ЦИА-е нису биле део почетног напада на град Идлиб. Након заузимања Идлиба, оперативна соба за Сирију на југу Турске коју предводе САД сигнализирала је групама у Идлибу које подржава ЦИА да сада могу да учествују у кампањи за консолидацију контроле над остатком провинције. Према Листеру, британски истраживач џихадиста у Сирији који одржава контакте са џихадистичким и другим наоружаним групама, примаоцима оружја ЦИА, као што су бригада Фурсан ал Хак и дивизија 13, придружио кампањи за Идлиб поред Ал Нусра фронта без икаквог потеза ЦИА-е да их пресече.

Како је офанзива на Идлиб почела, групе које је подржавала ЦИА добијале су ракете ТОВ у већем броју, а сада користио их са великом ефикасношћу против тенкова сиријске војске. То је био почетак нове фазе рата, у којој је америчка политика била да подржи савез између „релативно умерених“ група и фронта ал Нусра.

Нови савез је пренет у Алеп, где су џихадистичке групе блиске Нусра фронту формирале нову команду под називом Фатех Халаб („Освајање Алепа“) са девет наоружаних група у провинцији Алеп које су добијале помоћ ЦИА-е. Групе које подржава ЦИА могле су да тврде да не сарађују са фронтом Ал Нусра јер франшиза Ал Каиде није званично била на списку учесника у команди. Али као извештај о новој команди јасно имплицирано, ово је био само начин да се омогући ЦИА-и да настави са снабдевањем оружја својим клијентима, упркос њиховом де факто савезу са Ал Каидом.

Значај свега овога је јасан: помажући својим сунитским савезницима да обезбеде оружје фронту Ал Нусра и његовим савезницима и усмеравањем у ратну зону софистицираног оружја које је требало да падне у руке Ал Нусре или ојача њихов укупни војни положај, америчка политика је био у великој мери одговоран за проширење моћи Ал Каиде на значајан део сиријске територије. Чини се да су ЦИА и Пентагон спремни да толеришу такву издају америчке антитерористичке мисије. Осим ако се Конгрес или Бела кућа изричито не суоче са том издајом, као што би их на то приморало законодавство Тулсија Габарда, америчка политика ће наставити да буде саучесник у консолидацији моћи Ал Каиде у Сирији, чак и ако Исламска држава тамо буде поражена.

Гаретх Портер је независни новинар и добитник награде КСНУМКС Геллхорн за новинарство. Аутор је бројних књига, међу којима и   Произведена криза: неиспричана прича о нуклеарном страху од Ирана (Јуст Ворлд Боокс, КСНУМКС).