Давид Свансон
Читајући нову књигу Ника Турса, Сутрашње бојно поље: амерички проки ратови и тајне операције у Африци, поставља питање да ли су животи црнаца у Африци важнији за војску САД него што су животи црнаца у Сједињеним Државама важни за полицију коју је та војска недавно обучавала и наоружавала.
Турс извиђа још увек мало испричану причу о војној експанзији САД у Африку у последњих 14 година, а првенствено у последњих 6 година. Пет до осам хиљада америчких војника плус плаћеници обучавају се, наоружавају и боре се заједно са афричким војскама и побуњеничким групама и против њих у скоро свакој нацији у Африци. Главни копнени и водени путеви за довоз америчког наоружања, као и сва опрема база у којима су смештене америчке трупе, успостављени су да би се избегле локалне сумње настале изградњом и побољшањем аеродрома. Па ипак, америчка војска је наставила да стиче локалне споразуме о коришћењу 29 међународних аеродрома и почела је да ради на изградњи и побољшању писта на великом броју њих.
Америчка милитаризација Африке укључује ваздушне нападе и нападе командоса у Либији; „црне операције“ мисије и убиства дроновима у Сомалији; проки рат у Малију; тајне акције у Чаду; операције против пиратерије које резултирају повећањем пиратерије у Гвинејском заливу; операције широког домета дронова из база у Џибутију, Етиопији, Нигеру и Сејшелима; „специјалне“ операције ван база у Централноафричкој Републици, Јужном Судану и Демократској Републици Конго; ЦИА несрећа у Сомалији; преко десетак заједничких вежби годишње; наоружавање и обука војника у местима као што су Уганда, Бурунди и Кенија; операција „заједничких специјалних операција“ у Буркини Фасо; изградња базе у циљу прихватања будућих „налета“ трупа; легије најамничких шпијуна; проширење бивше базе француске стране легије у Џибутију и заједничко вођење рата са Француском у Малију (Турсе се мора подсетити на оно друго невероватно успешно америчко преузимање француског колонијализма познатог као рат против Вијетнама).
АФРИЦОМ (Афричка команда) је у ствари са седиштем у Немачкој са плановима да буде базиран у џиновској новој америчкој бази изграђеној у Вићенци, у Италији, против воље Вицентинијевих. Важни делови АФРИЦОМ-ове структуре налазе се у Сигонели на Сицилији; Рота, Шпанија; Аруба; и Соуда Баи, Грчка — све америчке војне испоставе.
Недавне америчке војне акције у Африци су углавном тихе интервенције које имају добре шансе да доведу до довољног хаоса који ће се користити као оправдање за будуће јавне „интервенције“ у облику већих ратова који ће се пласирати без помињања њихове узрочности. Будуће познате зле силе које би једног дана могле да прете америчким домовима нејасним, али застрашујућим исламским и демонским претњама у америчким „новинским” извештајима, сада се разматрају у Турсеовој књизи и сада се појављују као одговор на милитаризам о коме се ретко говори у корпоративним америчким медијима.
АФРИЦОМ напредује са што више тајновитости, покушавајући да одржи претварање самоуправе од стране „партнера” локалне управе, као и да избегне надзор света. Дакле, није позван на јавни захтев. Не улази да спречи неки ужас. Није било јавне дебате или одлуке америчке јавности. Зашто онда Сједињене Државе померају америчко ратовање у Африку?
Командант АФРИЦОМ-а генерал Картер Хем објашњава америчку милитаризацију Африке као одговор на проблеме које би она могла да створи у будућности: „Апсолутни императив за војску Сједињених Држава је да заштити Америку, Американце и америчке интересе [очигледно нешто друго осим Американци]; у нашем случају, у мом случају, да нас заштити од претњи које могу доћи са афричког континента.” Замољен да идентификује такву претњу у тренутном постојању, АФРИЦОМ то не може да уради, већ се бори да се претвара да су афрички побуњеници део Ал Каиде јер их је Осама бин Ладен једном хвалио. Током операција АФРИЦОМ-а, насиље се ширило, побуњеничке групе су се шириле, тероризам је растао, а пропале државе су се множиле — и то не случајно.
Позивање на „америчке интересе“ може бити траг за стварне мотивације. Реч „профит“ је можда случајно изостављена. У сваком случају, наведене намене не функционишу баш најбоље.
Рат у Либији 2011. довео је до рата у Малију и анархије у Либији. И мање јавних операција нису биле ништа мање погубне. Рат у Малију уз подршку САД довео је до напада у Алжиру, Нигеру и Либији. Одговор САД на веће насиље у Либији је још више насиља. Америчка амбасада у Тунису је нападнута и запаљена. Конгоански војници које су обучавале Сједињене Државе масовно су силовали жене и девојке, што одговара зверствима која су починили етиопски војници обучени у САД. У Нигерији је настао Боко Харам. Централноафричка Република је извршила државни удар. У региону Великих језера дошло је до пораста насиља. Јужни Судан, чији су стварање помогле Сједињене Државе, запао је у грађански рат и хуманитарну катастрофу. И тако даље. Ово није сасвим ново. Улоге САД у подстицању дугих ратова у Конгу, Судану и другде претходиле су садашњем „закрету“ у Африци. Афричке нације, као нације у остатку света, склони веровати Сједињене Државе су највећа претња миру на земљи.
Турс извештава да је портпарол АФРИЦОМ-а Бењамин Бенсон тврдио да је Гвинејски залив једину наводну причу о успеху, све док то није постало толико неодрживо да је почео да тврди да то никада није учинио. Турс такође извештава да је катастрофа у Бенгазију, супротно ономе што би здрав разум могао сугерисати, постала основа за даље ширење милитаризма САД у Африци. Када нешто не ради, покушајте више! Каже Грег Вилдерман, менаџер програма војне изградње за команду инжењеринга поморских објеката, „Бићемо у Африци још неко време. Тамо има још много тога да се уради.”
Неко ми је недавно рекао да је Кина запретила да ће смањити профит америчког милијардера Шелдона Аделсона од казина у Кини ако настави да финансира чланове Конгреса који су инсистирали на рату са Ираном. Наводна мотивација за ово била је да Кина може боље да купује нафту од Ирана ако Иран није у рату. Тачно или не, ово одговара Турсовом опису приступа Кине Африци. САД се у великој мери ослањају на вођење рата. Кина се више ослања на помоћ и финансирање. САД стварају нацију осуђену на колапс (Јужни Судан), а Кина купује њену нафту. Ово наравно поставља интересантно питање: зашто Сједињене Државе не могу да оставе свет у миру и да ипак, као Кина, буду добродошле кроз помоћ и помоћ, а ипак, као Кина, откупљују фосилна горива којима уништавају живот на земљи другим средствима осим ратовања?
Друго горуће питање које је покренула милитаризација Африке од стране Обамине владе је, наравно,: Можете ли замислити вечне библијске размере беса да је бели републиканац урадио ово?
##
Графика из ТомДиспатцх.
