Преостало је 6 недеља да председник Обама одобри помиловање за узбуњивача америчке војске Челси Менинг

Пуковник (у пензији) Ен Рајт, Пеаце Воице

На бдењу 20. новембра 2016. испред капија Форт Ливенворта у Канзасу, говорници су истакли потребу за притиском у наредних шест недеља на председника Обаму, пре него што он напусти функцију Januar 19, 2017 да одобри помиловање за узбуњивача америчке војске, редова прве класе Челси Менинг. Менингови адвокати поднели су петицију за помиловање 10. новембра 2016. године.

Челси Менинг је у затвору шест и по година, три у притвору и три од када јој је војни суд 2013. године осуђен за крађу и дистрибуцију 750,000 страница докумената и видео снимака Викиликсу у ономе што је описано као највеће цурење поверљивог материјала у историји САД. Менинг је проглашена кривом за 20 од 22 оптужбе против ње, укључујући кршење америчког закона о шпијунажи.

Менинг је осуђен на тридесет пет година затвора.

Говорници на бдењу испред Форт Ливенворта били су Чејс Странђо, адвокат и Челсијев пријатељ; Кристин Гибс, оснивач Трансродног института у Канзас Ситију; др Иоланда Хует-Ваугхн, бивша лекарка америчке војске која је одбила да иде у Први Заливски рат и која је изведена пред војни суд и осуђена на 30 месеци затвора, од којих је 8 месеци провела у Ливенворту; Брајан Терел који је провео шест месеци у савезном затвору због изазивања америчког програма дронова за убице у бази Вајтман;
Мировни активиста из Канзас Ситија и адвокат Хенри Стовер; и Ен Рајт, пензионисани пуковник америчке војске (29 година у војсци и резервном саставу) и бивши амерички дипломата који је дао оставку 2003. године у супротности са Бушовим ратом против Ирака.

Бдење је сазвано након Челсијевог другог покушаја самоубиства у војном затвору Ливенворт. Током шест и по година колико је провела у затвору, Менинг је провела скоро годину дана у самици. Истрага Уједињених нација о њеној изолацији у бази Квантико маринаца, која је укључивала присиљавање да се скине гола сваке ноћи, описала је њену ситуацију као „окрутну, нељудску и понижавајућу“.

Менинг је 2015. поново запретило самицама након што је оптужена за прекршаје, укључујући чување тубе пасте за зубе са истеклим роком трајања у својој ћелији и поседовање копије Ванити Фаир. Више од 100,000 људи потписало је петицију против тих оптужби. Менинг је проглашен кривим, али није стављен у самицу; уместо тога, суочила се са три недеље ограниченог приступа теретани, библиотеци и отвореном простору.

Друге две оптужбе су се односиле на „забрањено власништво” и „претеће понашање”. Менингова је била овлашћена да поседује предметну имовину, рекао је њен адвокат Странђо, али ју је наводно користила на забрањен начин покушавајући да јој одузме живот. Нејасно је да ли би се други затвореници у Форт Леавенворту суочили са сличним административним тужбама након покушаја самоубиства, или је „природа оптужби и агресивност са којом их се може гонити јединствена за њу“, рекао је Странгио.

28. јула армија најавила разматрало је подношење три административне тужбе у вези са покушајем самоубиства, међу њима и навод да се Менинг опирао „тиму за премјештање ћелија” током или након њеног покушаја самоубиства, према званична оптужница. Али Менингови адвокати кажу да њихова клијентица није могла да се одупре јер је била без свести када су је званичници пронашли у ћелији у притворском центру Форт Ливенворт у Канзасу. Њени адвокати и војска нису открили како је покушала да се убије.

Након њеног хапшења 2010. године, узбуњивачу, раније познатом као Бредли Менинг, дијагностикован је гендер диспхориа, стање екстремне невоље које настаје када родни идентитет особе не одговара његовом или њеном биолошком полу. Она је 2015. године тужила војску да јој се дозволи да почне са хормонском терапијом. Међутим, према њеним адвокатима, војска није предузела друге кораке да се према њој односи као према затвореници. „Она је идентификовала да њено стално погоршање стања менталног здравља произилази посебно из континуираног одбијања да на адекватан начин третира своју родну дисфорију као сталну потребу“, известио је њен адвокат Чејс Странђо.

Менингов адвокат је поднео петицију за помиловање https://www.chelseamanning.org/wp-content/uploads/2016/11/Chelsea-Manning-Commutation-Application.pdf

10. новембра 2016. Њена петиција на три странице тражи да председник Обама одобри помиловање да би Челзију пружио прву шансу да живи „прави живот са смислом“. У петицији се наводи да Челси никада није пронашла изговоре за откривање поверљивих материјала медијима и да је прихватила одговорност на суђењу признајући кривицу без споразума о признању кривице за који њени адвокати наводе да је необичан чин храбрости у случају као што је њен.

У петицији се напомиње да војни судија није могао да зна шта представља правичну и разумну казну јер за случај није постојао историјски приоритет. Поред тога, у петицији се коментарише да војни судија није „ценио контекст у којем је госпођа Менинг починила ова кривична дела. Госпођа Маннинг је трансродна. Када је ушла у војску, она је, као млада одрасла особа, покушавала да схвати своја осећања и место у свету“, и да су је многи саборци госпође Менинг задиркивали и малтретирали јер је била „другачија“. „Иако се војна култура од тада побољшала, ови догађаји су штетно утицали на њу ментално и емоционално што је довело до откривања.

У петицији се наводи да је од хапшења Челсија била подвргнута мучним условима док је била у војном затвору, укључујући држање годину дана у самици док је чекала суђење, а од када је осуђена, била је смештена у самицу због покушаја самоубиства. Уједињене нације су преузеле борбу против употребе самице. Како је бивши специјални известилац УН-а за мучење, Хуан Мендез, објаснио, „[самица] је била пракса која је била забрањена у 19. веку јер је била окрутна, али се вратила у последњих неколико деценија“.

У петицији се тражи да „Ова управа размотри затворске услове госпође Менинг, укључујући значајно време које је провела у самици, као разлог за смањење казне на време које је издржала. Наши војсковође често кажу да им је најважнији посао да брину о својим војницима, али нико у војсци никада није водио рачуна о госпођи Менинг… Госпођици. Менингов захтев је разуман – она само тражи одслужену казну – чији резултат би је ипак избацио из листе за кривично дело ове природе. Остаће јој све остале последице осуде, укључујући казнено отпуштање, смањење чина и губитак борачких бенефиција.”

У петицији се наставља: ​​„Влада је потрошила значајне ресурсе на кривично гоњење госпође Менинг, укључујући поступање у вишемесечном суђењу које је резултирало неокривљеном пресудом за најозбиљније оптужбе, и борећи се против напора госпође Менинг да добије лечење и терапија за родну дисфорију. Провела је више од шест година у затвору за кривично дело које би у било ком другом цивилизованом правосудном систему резултирало највише неколико година затвора.

У петицију је укључена изјава Челсија на седам страница упућена одбору у којој се наводи зашто је открила поверљиве информације и њену родну дисфорију. Челси је написао: „Пре три године затражио сам помиловање у вези са мојом осудом за одавање поверљивих и других осетљивих информација медијима из бриге за моју земљу, недужне цивиле чији су животи изгубили у последицама рата, и као подршку двојици вредности које наша земља држи – транспарентност и јавна одговорност. Док размишљам о претходној молби за помиловање, бојим се да је мој захтев погрешно схваћен.

Као што сам објаснио војном судији који је председавао мојим суђењем, и како јесам

Поновљен у бројним изјавама за јавност од када су се ови прекршаји догодили, преузимам пуну и потпуну одговорност за своју одлуку да ове материјале откријем јавности. Никада се нисам оправдавао за оно што сам урадио. Изјаснио сам се кривим без заштите споразума о признању кривице јер сам веровао да ће систем војног правосуђа разумети моју мотивацију за обелодањивање и праведно ме осудити. Погрешио сам.

Војни судија ме осудио на тридесет пет година затвора – много више него што сам могао да замислим, јер није постојао историјски преседан за тако екстремну казну под сличним чињеницама. Моје присталице и правни саветници охрабрили су ме да поднесем молбу за помиловање јер су веровали да је сама осуда заједно са казном без преседана неразумна, нечувена и у супротности са оним што сам урадио. У стању шока тражио сам помиловање.

Седећи данас овде разумем зашто није поступљено по петицији. Било је прерано, а тражено олакшање превише. Требало је да чекам. Требало ми је времена да упијем убеђење и размислим о својим поступцима. Такође ми је било потребно време да одрастем и сазрем као личност.

Затворен сам више од шест година – дуже од било које особе за шта је оптужена

сличних злочина икада. Провео сам безброј сати прегледавајући те догађаје, претварајући се као да нисам открио те материјале и самим тим био слободан. Ово је делимично због малтретирања којем сам био изложен док сам био затворен.

Војска ме је држала у самици скоро годину дана пре него што је против мене подигнута званична оптужница. Било је то понижавајуће и деградирајуће искуство – оно које је променило мој ум, тело и дух. Од тада сам стављен у самицу као дисциплинска мера за покушај самоубиства упркос растућим напорима - које је предводио председник Сједињених Држава - да се заустави употреба самице у било коју сврху.

Ова искуства су ме сломила и учинила да се осећам мање од човека.

Годинама се борим да се према мени поступа с поштовањем и достојанством; битка за коју се бојим је изгубљена. Не разумем зашто. Ова администрација је трансформисала војску кроз преокрет „Не питај не говори“ и укључивање трансродних мушкараца и жена у оружане снаге. Питам се шта сам могао да будем да су те политике спроведене пре него што сам отишао у војску. Да ли бих се придружио? Да ли бих и даље служио у активној служби? Не могу са сигурношћу рећи.

Али оно што знам је да сам ја много другачија особа него што сам био 2010. Ја нисам Бредли Менинг. Заиста никад нисам био. Ја сам Челси Менинг, поносна жена која је трансродна и која, кроз ову апликацију, с поштовањем тражи прву шансу за живот. Волео бих да сам тада био довољно јак и зрео да то схватим.”

Укључена су и писма пуковника Мориса Дејвиса, бившег главног тужиоца за војне комисије у Гвантанаму од 2005. до 2007. године, који је поднео оставку уместо да користи доказе добијене мучењем. Био је и шеф Одбора за помиловање и програма условног отпуста америчког ваздухопловства.

У свом писму на две странице пуковник Морис је написао: „ПФЦ Менинг је потписао исте безбедносне споразуме као и ја и постоје последице за кршење тих споразума, али последице треба да буду праведне, праведне и пропорционалне штети. Примарни фокус војног правосуђа је одржавање доброг реда и дисциплине, а кључни део тога је одвраћање. Не знам ниједног војника, морнара, ваздухопловца или маринца који гледа на шест и више година колико је ПФЦ Менинг био затворен и мисли да би он или она желео да замени места. То је посебно време у периоду када је ПФЦ Менинг био затворен у Квантику под условима које је специјални известилац УН-а за мучење назвао „окрутним, нехуманим и понижавајућим” и то је довело до оставке тадашњег портпарола Стејт департмента ПЈ Кроулија (пуковник, америчка војска, у пензији) након што је третман ПФЦ Менинга назвао „смешним и контрапродуктивним и глупим. Смањење казне ПФЦ Менинга на 10 година неће довести до тога да било који припадник службе мисли да је казна толико лагана да би можда било вредно ризиковати под сличним околностима.

Поред тога, постоји дугогодишња перцепција у војсци о различитом третману. Фраза коју сам више пута чуо од тренутка када сам се придружио ваздухопловству 1983. до времена када сам отишао у пензију 2008. била је „различити ударци за различите чинове“. Знам да је немогуће поштено упоредити случајеве, али исправно или погрешно постоји перцепција да високи војни официри и високи владини званичници који откривају информације добијају драге послове, док млађе особље добија ударце. Било је случајева високог профила откако је осуђен ПФЦ Менинг који помажу да се та идеја одржава. Смањење казне ПФЦ Менинга на 10 година неће избрисати перцепцију, али ће се терен мало приближити нивоу.

Звиждач Пентагон Паперс Данијел Елсберг такође је написао писмо укључено у пакет петиције. Елсберг је написао да је његово чврсто уверење да је ПФЦ Менинг „открио поверљиви материјал у сврху информисања америчког народа о озбиљним кршењима људских права, укључујући убијање невиних људи од стране трупа Сједињених Држава у Ираку. Надала се да ће започети дијалог у нашем демократском друштву о наставку рата за који је сматрала да је погрешан и да доприноси незаконитим радњама... Менинг је већ служио шест година. Ово је дуже од било ког другог узбуњивача у историји Сједињених Држава."

Писмо Глена Гринвалда, бившег уставног адвоката из Њујорка и новинара у Тхе Интерцепт, који је опширно покрио питања узбуњивача, слободе штампе, транспарентности, надзора и Агенције за националну безбедност (НСА) такође је укључена у Петицију за помиловање. Гринвалд је написао:

„Занимљиво је да су тешка мука Челсија у последњих неколико година само ојачала њен карактер. Кад год сам с њом разговарао о њеном затворском животу, она не изражава ништа осим саосећања и разумевања чак и за своје тамничаре. Она је лишена огорчености и притужби које су уобичајене чак и међу онима са благословеним животима, а камоли онима који се суочавају са великом оскудицом. Тешко је поверовати онима који не познају Челси - па чак и онима од нас који знају, али што је дуже била у затвору, постајала је саосећајнија и забринутија за друге.

Челсијева храброст је очигледна. Цео њен живот - од доласка у војску из осећања дужности и уверења; да предузме оно што је сматрала чином храбрости без обзира на ризике; да изађе као транс жена чак и док је у војном затвору – сведочанство је њене личне храбрости. Није претерано рећи да је Челси херој и да је инспирисао све врсте људи широм света. Где год да одем у свету да говорим о питањима транспарентности, активизма и неслагања, публика пуна младих и старих избија у непрекидан и страствен аплауз на само помен њеног имена. Она је посебна инспирација ЛГБТ заједницама у многим земљама, укључујући и оне у којима је бити геј, а посебно транс, и даље прилично опасно.

Председник Обама ће напустити функцију за шест недеља. Потребно нам је 100,000 потписа да бисмо добили петицију народа пред председником Обамом да он одобри захтев Челсија за помиловање. Данас имамо 34,500 потписа. Треба нам још 65,500 до Децембар 14. да петиција иде у Белу кућу. Молимо додајте своје име! https://petitions.whitehouse.gov/petition/commute-chelsea-mannings-sentence-time-served-1