Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, 29.
Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и низ других независних, нестраначких, непрофитних организација непрекидно обележавају 24. март 1999. године, датум почетка војне агресије НАТО од 2000. године до данас, организовање комеморативних свечаности, домаћих и међународних конференција, полагање венаца на спомен обележја жртвама агресије, издавање књига, издавање саопштења и подсећање пријатеља и партнера у земљи и иностранству да такође учествују у овим активностима . То чини посебан део свеукупне комеморативне активности српског друштва, а у последње време и државних институција Србије. Овогодишње активности морале су да буду у складу са мерама предузетим због пандемије Цовид-19.
Први и основни разлог је осећај моралне дужности према људским жртвама, како војним, тако и полицијским и цивилним, јер су све оне невине жртве пале на тлу сопствене земље од оружја страног агресора. Сама агресија је однела између 3,500 и 4,000 људских живота, од којих је више од 1,100 било војно и полицијско особље, док су остатак чинили цивили, жене и деца, радници, службеници јавних ТВ емитера, путници у возовима и аутобусима, расељена лица на потез. Број погинулих након оружане агресије, прво од око 10,000 рањених, затим оних који су погинули од разбацаних касетних бомби, и оних који су подлегли последицама употребе пројектила пуњених осиромашеним уранијумом и тровања штетни гасови који настају бомбардовањем рафинерија и хемијских фабрика тек треба да се утврде. Данас их се свих сећамо и одајемо најдубљу почаст. Уверени смо да ће се и данашња омладина и све будуће генерације сећати тих жртава, свесни да је то сећање морална дужност читавог народа, предуслов за очување достојанства и мирне будућности.
Други разлог је да се брани истина, да се не остави простор за фалсификате, лажи и смицалице које су имале за циљ, и тада и сада, да умање одговорност агресора окривљавањем жртве. Зато морамо да разјаснимо да НАТО рат није био ни интервенција, ни ваздушна кампања, ни „мали косовски рат“, чак ни пуко бомбардовање, већ незаконита агресија извршена без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, еклатантна кршење Повеље УН, Завршног акта ОЕБС-а, основних принципа међународног права и, што је најважније, кршење Оснивачког акта НАТО-а из 1949. године и одговарајућих националних устава држава чланица овог последњег. Ово је био први рат на европском тлу од Другог светског рата, вођен против независне и суверене државе која није напала нити на било који други начин претила ни НАТО ни било коју од његових појединачних држава чланица. Тиме је НАТО нанео тежак ударац наслеђу Другог светског рата и договорима постигнутим у Техерану, Јалти, Потсдаму и Хелсинкију. Њена агресија на Србију (СРЈ) 1999. године поткопала је основне принципе међународних односа и система безбедности, због чега је убијено на десетине милиона људи. 24. март 1999. године ушао је у историју као прекретница у светским односима симболизујући врхунац униполарне доминације, почетак њеног пада и настајање мултиполарног светског поретка. Не једном смо чули да је нападом на Југославију НАТО и његова водећа сила желела да сачува њен међународни кредибилитет. Резултат је био управо супротан.
Агресор је свим средствима желео рат, а не било какво мирно и одрживо решење за Косово и Метохију, а најмање ради заштите људских права или избегавања „хуманитарне катастрофе“. Желела је рат да би оправдала постојање НАТО-а у постхладноратовској ери и огромна буџетска издвајања за наоружање, односно огроман профит за војно-индустријски комплекс. НАТО је желео да рат у пракси демонстрира примену доктрине експанзије на исток, до руских граница и да створи преседан за глобализацију оружаног интервенционизма без поштовања међународног права и улоге Савета безбедности УН. Било је то заташкавање распоређивања америчких трупа на Балканском полуострву, печурке ланца нове војне базе САД од Бонд Стила у покрајини Косово и Метохија до десетак других база од Црног до Балтичког мора. Европа је дубоко потонула признајући да учествује у рату против себе. Чињеница да Европа и даље не успева да се фокусира на себе, своје интересе и идентитет, истовремено притискајући Србију да прихвати насилну крађу дела своје државне територије (Косово и Метохија) и пристане на ревизију Дејтонског споразума и стварање унитарне Босна и Херцеговина, само свједочи о забрињавајућем синдрому прошлости који сада пријети њеној независности, јединству и развоју.
Треће, зато што не пристајемо на дефетизам и склоност појединих медија из тзв. невладиног сектора и појединих јавних личности који НАТО агресију тумаче на начин који умањује одговорност агресора, сугеришући да Србија у име наводног реализма и зарад „боље будућности“, требало би да одбаци тему агресије и да се „ослободи“ Косова и Метохије као терета који гуши свој напредак. Међутим, одговорност НАТО-а за агресију и савезништво са терористичком и сепаратистичком ОВК не може се ни на који начин умањити, а најмање би се могла пренети на Србију. То би било срамотно за Србију и српски народ, а веома штетно за Европу и будућност глобалних односа. Будућност европског идентитета, аутономије, безбедности и сарадње у великој мери зависи од преиспитивања агресије на Југославију из 1999. године, прихватања да је то била историјска грешка. У супротном ће наставити да озбиљно кочи своје интересе.
Иако одана Европи, Србија не може да плати цену поновног успостављања нарушеног јединства ЕУ и НАТО-а и/или остваривања геополитичких циљева њихових кључних чланица, одрицањем од Косова и Метохије, њеног државног, културног и духовног темеља. Уверен сам да ће Србија остати привржена мирном, праведном и одрживом решењу у складу са основним принципима мира, безбедности и сарадње, поштујући свој Устав и Резолуцију 1244 Савета безбедности УН. Убедљиво највећи део човечанства је дошао у схватајући да не постоје хуманитарни ратови или ратови за заштиту становништва. „Обојене револуције“ и крстареће ракете не помажу „извозу“ демократије и људских права, већ служе интересима доминације либералног мултинационалног корпоративног капитала. За разлику од онога што политика силе и самопрокламоване 'изузетности' могу да претпостављају, историја се не може зауставити, нити реинкарнирати једнополарност.
Четврто, дубоко смо забринути због бескрајне ескалације глобалних односа, трке у наоружању, одсуства дијалога међу водећим силама и продубљивања неповерења међу кључним актерима у европским и глобалним односима. Јавно проглашавање нуклеарних сила и сталних чланица Савета безбедности УН за противнике, планови за стварање „демократских коалиција“ усмерених на конфронтацију са „ауторитарним системима“, војне вежбе масовних размера распоређене од Атлантика и Балтика до Индо-Пацифика ради „обуздавања“ 'малини утицаји' – сигнализирају озбиљно погоршање глобалних односа и ризикују непредвидиве последице. Све се то не тиче само великих сила, иако је углавном зависно од њих, већ се негативно одражава и на положај и развој свих држава у свету, укључујући и положај Србије и других малих и средњих земаља. Како је мир недељив, тако су и опасности по мир и безбедност. Зато позивамо на дијалог на највишем нивоу сталних чланица Савета безбедности УН, хитно попуштање тензија, заустављање продубљивања неповерења, поштовање равноправности и партнерства у решавању главних хитних међународних изазова и проблема, као што су пандемија Цовид-а 19, продубљивање глобалне економије. и друштвени јаз, загревање климе, трка у наоружању и многи стварни или потенцијални сукоби.
Пето, зато што не желимо да се икада, било где у свету, понови патња, жртве и разарања које је претрпела наша нација током и после НАТО агресије 1999. године. Не сме се поновити трагична судбина деце у Београду, Варварину, Кориши, Косовској Митровици, Мурину.
