КСНУМКС година касније: жртвама НАТО-овог коришћења оружја уранијума на Балкану коначно треба помоћи

Берлин, март КСНУМКС, КСНУМКС 

Заједничка изјава ИЦБУВ-а (Инт. Коалиција за забрану уранијумског оружја), ИАЛАНА (Међународна асоцијација адвоката против нуклеарног наоружања), ИППНВ (интерни лијечници за превенцију нуклеарног рата) (свака њемачка секција), ИПБ (Инт. Пеаце Буреау) , Фриеденсглоцкенгеселлсцхафт (Мировно удружење мира) Берлин, Међународни фестивал уранијумског филма 

У оквиру (не под мандатом УН-а и самим тим илегалне) НАТО операције „Савезничке снаге“, од 24. марта до 6. јуна 1999. године, уранијумска муниција коришћена је на подручјима бивше Југославије (Косово, Србија, Црна Гора, раније Босна и Херцеговина). Укупно је коришћено 13-15 тона осиромашеног уранијума (ДУ). Супстанца је хемијски токсична и због јонизујућег зрачења доводи до озбиљних здравствених и еколошких оптерећења и може да изазове рак и генетске промене.

Поготово сада, КСНУМКС година касније, обим учињене штете. Многи људи у контаминираним регионима пате од рака или су умрли. Ситуација у медицинској њези је често неадекватна и показало се сувише скупим или потпуно немогућим за деконтаминацију погођених подручја. Ситуација је описана, на пример, на Међународном симпозијуму КСНУМКСст о последицама бомбардовања бивше Југославије са ДУ у КСНУМКС, који је одржан у јуну прошле године у Нишу, а бави се могућим хуманитарним акцијама за помоћ жртвама осиромашених уранија, све до могућност правних корака. ИЦБУВ је представљао њен портпарол, проф. Манфред Мохр.

Конференција је израз новог, повећаног интересовања научне и политичке јавности за уранијумску муницију. У ту сврху основана је посебна истражна комисија српског парламента. Сарађује са релевантном парламентарном комисијом у Италији, где већ постоји снажна судска пракса у корист жртава распоређивања ДУ (у италијанској војсци). Интерес и посвећеност такође потичу из медија и уметности, на пример у случају филма „Уранијум 238 - моја прича“ Миодрага Миљковића, који је посебно споменут на Међународном фестивалу уранијумског филма прошле године у Берлину.

Почевши од Ад-Хоц-одбора за ОУ, НАТО пориче било какву везу између употребе уранијумске муниције и штете по здравље. Овакав став је карактеристичан за војску, која с друге стране чини све да заштити сопствене трупе од ризика од ОУ. НАТО стандарди и документи односе се на мере предострожности и потребу да се избегне „колатерална штета“ у односу на животну средину. Међутим, приоритет увек мора бити дат „оперативним захтевима“.

Остаје да се види, у којој мери су судски поступци цивилних страних жртава ОУ ефикасан метод за држање одговорности НАТО-а. Напокон, могуће су и жалбе на људска права; постоји таква ствар као што је људско право на здраву животну средину, што се односи и на рат и након рата. Кључно је да НАТО и поједине земље НАТО-а признају своју политичку и хуманитарну одговорност за девастацију ОУ која је проистекла из 78-дневног рата против бивше Југославије. Морају - јединствено - подржати процес УН-а, који (у облику низа резолуција Генералне скупштине, најновије бр. 73/38) истиче ове кључне тачке у бављењу употребом уранијумске муниције:

• „приступ предострожности“
• (потпуна) транспарентност (о координатама употребе)
• помоћ и подршку погођеним регионима.

Жалба је, у КСНУМКСтх години оснивања НАТО-а, посебно усмјерена према Савезној Републици Њемачкој, која не посједује ураново оружје, већ годинама омета процес УН-а опструктивним понашањем, посебно уздржавањем од гласања на Генералној скупштини. .

Све се мора учинити да се забрани оружје уранијума и да се помогне жртвама њиховог кориштења.

Даље информације:
ввв.ицбув.орг