Разоткривање лажи империје аутор Андре Влтцхек је обилазак света на 800 страница између 2012. и 2015. без западног туристичког водича. То би требало да вас разбесни до пљувања, затим да будете захвални на просветљењу, а затим спремни да се баците на посао.
Нас 4% људи који смо одрасли у Сједињеним Државама научени смо да наша влада мисли добро и чини добро. Пошто почињемо да схватамо да то није увек тако, прописно смо упозорени да све владе чине зло — као да смо поједностављени и егоцентрични да кривимо Вашингтон за превише.
Али идите на ову турнеју по свету са пријатељем без нације Андреом. Видимо да америчке медицинске трупе делују на хаићанске цивиле у најнебезбеднијим условима, док одговарајући објекти у близини стоје неискоришћени; ове трупе вежбају за операције на бојном пољу. Видимо милионе покланих у Демократској Републици Конго на подстицај САД и уз подршку САД. Видимо како амерички милитаризам наноси неизмерну патњу Сомалији. Сведоци смо америчке обуке и наоружавања трупа из целог Блиског истока у Турској које ће бити послате у Сирију како би покушале да збаце другу владу. Пратимо ужасе које су милитаризам, капитализам и расизам вођени САД донели у Индонезију, као и у Колумбију, Филипине и локације широм света. Истражујемо текуће стање катастрофе у Ираку и Либији, чак и вечну кризу коју је створио давно заборављени амерички рат против Панами, и у том смислу сталну неправду вековног немачког геноцида у данашњој Намибији. Упознајемо људе окупиране Окинаве и људе остатка Азије који на своје гледају као на зло острво на коме се налазе претеће америчке трупе. Испитујемо сламање народних покрета у Египту, корупцију четири „сидрене нације“ у четири региона Африке које су створиле САД и наметање насилних пуча у Централној Америци и Украјини.
Неки од нас повремено чују за анкете попут Галупове крајем 2013. које су показале да већина анкетираних нација верује да су Сједињене Државе највећа претња миру на земљи. Али многи Американци морају да верују да су такви резултати грешке и не смеју да пронађу разлог за забринутост када Галуп одлучи да никада више не постави то питање.
Да ли и друге нације чине зло, укључујући и нације које Сједињене Државе не трпе? Наравно, али окривљавање других влада за њихова кршења људских права је и чудно за Американце и ван сврхе. Чудно је јер Сједињене Државе затварају више људи него било која друга земља. Њена полиција убија још људи. То мучи. Извршава се. И финансира, наоружава, обучава и легално подржава бројне диктаторе који се упуштају у сваки до сада зачети злочин. То је ван сврхе јер је највеће зло које је у току амерички империјализам, наметнут од стране америчке војске, Стејт департмента, банака, корпорација, мита, шпијуна, пропаганде, филмова и телевизијских емисија. Она директно и индиректно убија, осиромашује, обеснажује, понижава и онемогућава несагледиве потенцијале за напредак.
Можемо стати уз отпорнике и жртве неправде у било којој нацији. Али то не би требало да нас спречи да ценимо шачицу нација које се опиру америчкој доминацији. И свакако не може оправдати прихватање за непријатеље оних народа који се одупиру највећем злу на земљи. Нити то треба да оправда нерад. Живимо у друштву себичне неактивности, угађања себи, егоцентричности, криминално немарне окрутности према већини људи на земљи. Многи Американци не мисле тако, наравно, не мисле тако, не желе тако. Ратови су замишљени као филантропија за своје жртве. Али њихове жртве то не виде тако. Само мали број сарадника прилагођава ту перспективу. Када држим говоре лично или преко медија у САД, не питају ме „Како можемо подржати отпорнике у Јужној Кореји?“ или у том случају Северна Кореја, скоро толико често да ме питају „Како си постао активиста?“ као да је то бизарна одлука, или „Како остати оптимиста?“ као да имам времена да се зајебем да ли треба да будем оптимиста или не, као да није криза која тражи све руке на палуби.
Шта је учињено нашим умовима?
„Ако у хиљадама холивудских филмова без мозга“, пише Влчек, „милиони људи непрестано нестају, жртве мутаната, робота, терориста, џиновских инсеката или микроорганизама који нападају Земљу, онда јавност постаје отврднута и „добро припремљена за најгоре“. ' У поређењу са тим ужасима псеудо-стварности, стварна агонија милиона мушкараца, жена и деце на местима као што су Ирак, Либија или Авганистан изгледа прилично безначајна.
“. . . Ниједан други систем није пролио више крви; ниједан други систем није опљачкао више ресурса и поробио више људи од оног за који је речено да га опишемо узвишеним и бенигним изразима попут „западне парламентарне демократије.“
То је систем који је уградио прихватање свега што производи. „'Политика је досадна' једна је од главних порука које се охрабрујемо да ширимо. Зато што се од људи не очекује да се мешају у „оно што није њихов посао“. Владање светом резервисано је за корпорације и неколико гангстера са одличним ПР-ом. Бирачи су ту само да дају легитимитет читавој шаради.”
У једном тренутку, Влчек примећује да западњаци у најбољем случају захтевају веће плате за себе. Да ли раднички покрет и либерализам треба да схватимо као себичне? Не би ли боља расподела богатства значила и бољу расподелу моћи и последично можда мање злу спољну политику? Да ли је политика Бернија Сандерса, који жели да се богати опорезују, али једва признаје постојање Пентагона, само непотпуна, или је опако самозадовољавајућа? А када Американци примете ратове и дижу буку о томе колико су школа или путева могли да имају у свом граду уместо одређеног рата, да ли је то просветљено или замагљено?
Па, главна ствар коју Сједињене Државе раде као друштво, њихов највећи јавни пројекат, јесте масовно убијање странаца, припрема за још тога и производња и продаја оружја којим се могу међусобно убијати. Милиони живота могли би бити поштеђени окончањем овог пројекта, а десетине милиона спашени преусмеравањем чак и мало новца у корисна подручја. Ако дозволите другима да наставе сами, могла би направити додатна чуда. Не можемо да наставимо да преживљавамо амерички милитаризам економски, владино, морално, еколошки или у смислу растућег ризика од распрострањеног и нуклеарног рата. Већина нас је у добром стању у поређењу са већим делом света, иако нам се концентрација богатства у рукама наших милијардера гади. И много нашег богатства је одузето из природних и људских ресурса осталих 96%. Како се усуђујемо да говоримо о солидарности и правди док свој морал и нашу политику затварамо у произвољне политичке и милитаризоване границе!
Европа наилази на критике оштре какве Влчек упућује Сједињеним Државама. И криви америчке еврофиле што су заменили своју наклоност: „Тај чувени 'друштвени систем' изграђен је на поробљавању колонизованих народа; изграђен је на незамисливим ужасима које су посетиле стотине милиона мушкараца, жена и деце које су немилосрдно поклале колонијалне европске силе. . . . Дивити се томе је као дивити се неком бруталном разбојничком олигарху који је стекао огромно богатство изнудом и отвореном пљачком, изградио огромну палату и обезбедио својој породици или свом селу бесплатну медицинску негу, образовање, нека позоришта, библиотеке и паркове. . . . Колико азијских и афричких породица мора да гладује, да би неки прерано пензионисани, још увек јаки Немац или Немица који прде у дубоке рупе у својој софи, имобилисани испред телевизора?
Сада је могуће дивити се европском здравственом систему у односу на систем здравствене неге у САД, пошто први обезбеђује више за мање тако што укида корумпиране профитне осигуравајуће компаније. Али остаје шира ствар: великом делу света недостаје добра здравствена заштита и лако би је могао добити за оно што Запад троши на измишљање нових начина за убиство.
Један елемент западне културе који се посебно окривљује је хришћанство: „Да је хришћанство политичка партија или покрет, оно би било осуђено, забрањено и проглашено најбруталнијом креацијом човечанства. Да ли то значи да неко ко се активно опире империјализму штети тиме што је хришћанин? Не на једноставан начин, мислим. Али то значи да они подржавају религију која је током векова успела да се усклади са расизмом и милитаризмом са невероватном доследношћу, као што Влчек документује.
На овом глобалном путовању сусрећемо се са западним писцима који тврде да немају о чему да пишу, и уметницима који сликају апстрактну неозбиљност због недостатка било какве политичке инспирације. Влчек нас упућује у неколико праваца где треба пронаћи инспирацију и коме треба да се придружимо и подржимо. Он налази отпор живог и здравог на Куби, Венецуели, Боливији, Еквадору, Уругвају, Кини, Русији, Еритреји, Вијетнаму, Зимбабвеу и Ирану — као и у сврставању нација у БРИКС (Бразил, Русија, Кина, Јужна Африка и мање-тако: Индија; Влчек се нада да ће Индонезија и Турска бити сачуване од БРИКС-а). Он проналази избијање могућности у развоју руског РТ-а, венецуеланског ТелеСура и иранске Пресс ТВ-а. Он не расправља о томе колико добро ови нови медији покривају сопствене нације, али то није поента. Они покривају америчку политику не поклекнувши пред њом.
„Читава модерна и еколошка насеља расту широм Кине; граде се читави градови, са огромним парковима и јавним вежбалиштима, са центрима за бригу о деци и свим модерним санитарним чворовима, као и широким тротоарима и невероватно јефтиним и супер модерним јавним превозом. У Латинској Америци, некадашњи сиротињски четврти се претварају у културне центре.” Ово и ништа друго чини Кину, попут Венецуеле, „претњом“ „националној безбедности“ САД.
Да ли то почиње да звучи сулудо?
Влчек преводи изјаву америчке амбасадорке у УН Саманте Пауер, као пример колико је америчка пропаганда сулуда: „Башар ал-Асад, помогли смо да се створи ИСИС да бисмо вас збацили. . . . Сада вас сматрамо одговорним што нисте успели да уништите наше потомство. . . . Зато ћемо бомбардовати вашу земљу, убити хиљаде ваших људи, а можда и збацити вас у том процесу.”
Влчек сасвим разумно прати стварање насилног ислама до британске подршке вехабијама и подршке САД ономе што ће постати Ал Каида 1980-их, након чега су уследили ратови под вођством САД и наоружавање и обука бораца за напад на Сирију. Наравно, амерички ратови против америчких креација нису ништа ново (Садам Хусеин и Муамар Гадафи су недавни примери са дугачке листе кућних диктатора који су пали од милости).
Једна притужба Влтцхека (осим потребе за уредником на енглеском језику за предговор књиге) је његов недостатак експлицитног залагања за моћне алате ненасиља за које је студија Ерике Ченовет показала да је већа вероватноћа да ће успети него насиље. Влчек убацује неколико нејасних романтизованих референци на „силу” као оно што је потребно: „Против фашизма ће се борити. Човечанство ће бити одбрањено! Разумом или силом. . . .” И: „Учинимо то разумом и силом!“ И: „Запад се све више понаша као нацистички ентитет, а не прави се 'мирне протесте' испред Рајхстага, када пламен прождире свет, када се убијају милиони! У ствари, 1933. би било одлично време за ненасилно непоштовање нацизма, који би показао своје тада мало познате моћи чак снажније него жене у Розенштрасе 10 година касније.
Влчек нас такође подстиче да будемо мање „брижљиви“ око одабира наших савезника у отпору америчкој империји. Мислим да је то добар савет када се не комбинује са претходним референцама на „силу“, јер изгледа да комбинација подржава идиотизам бежања и придруживања ИСИС-у. То није начин да се одупре ратној машини, која је створила услове за ИСИС, наоружане и обучене борце знајући да ће се нешто попут ИСИС-а вероватно појавити, и напали знајући шта ће њени напади учинити за регрутовање ИСИС-а. Ратна машина је паклено окренута Трећем светском рату, напредујући у култури која је апсолутно заљубљена у Други светски рат.
Као што пристојни Израелци треба да подрже бојкоте, одузимање имовине и санкције против своје ужасне владе, пристојни Американци треба да подрже исто против своје и придруже се ненасилном и креативном глобалном отпору из мозга звери.
