Autor Nathaniel Smith, 4. marta 2024
Napisano 3
U sobi sa kišom na drvenom krovu
čekamo da pucanje počne
nisu naša deca ta koja nose oružje
niti našu vlastitu djecu protiv koje će se nositi oružje
Čovjek koji drži prst na okidaču
večeras podešava cilj svojih topova
brusi oštricu krila svojih bombardera
dovodeći svoje prijatelje do pete na dlanu
Drugdje ljudi koji drže buldožere iz kuća
bili sigurni da su bezbedni, ali žena
među njima je jučer klečeći oboren buldožerom
zgnječen o pijesak od strane čovjeka s rukom na volanu
Nad našim tankim krovom gromovi ili avioni
kiša koja pada ne daje nam do znanja koja
mogli bi da odjekuju iz ruku bogova
ili od ljudi koji imaju prste na bombama
Nekoliko velikih dječaka šepuri se čizmama po pijesku
njihove sjajne igračke blistaju na visokom suncu tamo
bliže jedan drugom niz stare ulice šepure se
gde će se uskoro sresti u prašini zore
Drugi pokušavaju svojim tijelima zadržati bombaše
da sazna da li je čovek sa najvećim rukama u rukama
svoje će buldožerom ubaciti u dolinu isklesanu u pesku
gomilati više na ostale koji su tamo ranije buldožeri
Kroz naš krov na kiši se oglasi sirene
policija juri ili se vozila hitne pomoći utrkuju
daleko sirene će zvučati resko i dugo u noći
buldožera u noći bombi
Muškarci sa velikim igračkama pored umorne zemlje
trenutak se približava u prašini peska
niz glavnu ulicu svijeta šepure se
ruke postavljene na prepunim futrolama
Čekamo da pletete, okrećemo brojčanik
tako glas čoveka sa bombama u srcu
neće preplaviti muziku žica
glas golubice koja tuguje u večernjoj bašti
Zašto se oni veliki koji se šetaju nikad ne obore
gromom božjim rukama dobrih
kidanjem njihovog srca
prije nego što njihova puška progovori
Sa kapima kiše na krovu na ulicama
na talasima okeana
mirimo se koliko možemo
mir sa našim sopstvenim umovima
Ne preostaje ništa drugo nego da se čeka
za ubijanje koje nije počelo da se završava
za dan pacijenata obnavlja hranilice za djecu
da se vratim još jednom
